Карантин је умањио притужбе, али не и насиље
Зсузсанна, Мариса, Алессандра, Мариа Ангела, Вивиана, Гина Лоренза, Лорена, Росселла, Бруна, Барбара, Лариса. Од почетка карантина у Италији има 11 жртава, а списак би се могао драматично повећати. И не, не говоримо о коронавирусу. Ове жене су умрле од руку оних који су рекли да их воле - или боље речено - требало је да их воле, сапутнике, дечке, мужеве, децу, унуке, рођаке. Иако се чини да је свет стао, родно засновано насиље наставља се неометано унутар зидова куће. То место које је за многе сигурно уточиште, за друге се претворило у затвор из којег је тешко побећи неповређен.
Присилно суживот је погоршао ситуацију
Карантин је убрзао ситуацију - предвидљиво - приморавши жене да дан и ноћ живе под истим кровом са својим мучитељем. Напетост расте, разлике се повећавају, број жртава расте, али се жалбе смањују. Јер ако је извештавање већ било тешко, заточење је учинило готово немогућим. А разговори на броју 1522 (активни на 5 језика: италијански, енглески, француски, шпански и арапски), нити друге иницијативе које су промовисали центри за борбу против насиља нису били довољни да зауставе ову глобалну пошаст која се на неки начин истиче што се тиче демократије, не правећи разлику у боји, етничкој припадности, друштвеној класи или вери. Утиче неселективно и не престаје пред било којим правилом друштвеног дистанцирања.
Могућа решења
Али шта се могло учинити да се заустави овај масакр? Први проблем који треба истаћи је недостатак расположивих центара за борбу против насиља за добродошлицу новим гостима током здравствене кризе. Стога би се могло размишљати о идентификацији нових структура у којима је било могуће дати уточиште женама и дјеци у тешкоћама или опремити постојеће тампонима, санитарним прибором, средствима за дезинфекцију и третманима за дезинфекцију. Осим тога, судија римског суда Паола Ди Ницола инсистира на потреби да се строго поштује члан 384 бис који предвиђа хитно уклањање из породичне куће свакога ко се упусти у агресивно и насилно понашање.
Циљане интервенције су хитно потребне
Након туге, беса и бола, стога је хитно потребно нешто предузети. А да би то учинили, потребно је жртвама показати да нису саме, али не и ријечима, требају им циљане интервенције и конкретна помоћ. Фемицид није неизбежна судбина и женама се мора омогућити да верују у то. Стога позивамо институције да предузму хитне мере како би зауставиле феномен који подрива не само животе хиљада жена, већ и степен цивилизације једне државе.
